| |
|
|
| |
Deep Purple
Štark Arena
06. decembar 2019.
|
 |
|
| |
Čuveni britanski hard rock sastav Deep Purple nastupio je 06. decembra u Štark Areni, što je bio njihov peti susret sa Beogradjanima.
Grupa Deep Purple zauzima zanimljivo mesto u mom muzičkom razvoju. Naime, davne 1971. godine na jednom rođendanu mog školskog druga u Splitu, puštao sam singlove tadašnjih hitmejkera T-REX, Slade, Sweet. Ničim izazvan moj drugi školski drug iz Solina je doneo jedan LP meni tada malo poznate grupe.
Album se zvao "Deep Purple In Rock". Na njegovo insistiranje pustio sam prvu pesmu sa A strane. Prolomio se vrtoglavi zvuk gitare i uvodni tonovi pesme "Speed King". Moj život više nikad nije bio isti! Na zgražavanje prisutnih devojčica i dečaka odgovorio sam mlaćenjem tada još kratke kose. SPEEEEEEEEED KIIIIING!!! WOOOOW!!!
Ubrzo sam kupio i album "Machine Head" koji je takođe objavio zagrebački "Jugoton", a kasnije i "Who Do We Think We Are".
No, pevač Ian Gillan, koga sam čuo i na ploči "Isus Hrist Superstar" je kasnije izbačen iz grupe. To me je toliko razočaralo tako da nisam otišao na koncert DP davne 1975. godine u Beogradu. Još kad sam čuo da nisu izveli "Child In Time"....
Brzim premotavanjem sećanja vraćam se u decembar 2003. godine kada smo sestra i ja otišli u Halu 1 Beogradskog Sajma i odgledali napokon Deep Purple. Tadašnju postavu činili su Ian Gillan, Roger Glover, Ian Paice kao i meni nepoznati Steve Morse i Don Airey. Zvuk je bio muljav, ali su izveli "Highway Star" i to kao uvodnu pesmu. I opet nije bilo "Child In Time".
Pre nekoliko dana Deep Purple su nastupili peti put u Beogradu. Prethodne koncerte držali su 1975, 2003, 2006. i 2014 godine.
Ovogodišnja postavka je bila ista kao i 2003. Zvuk mnogo, mnogo bolji, vizuelno zanimljiv nastup a i muzički izuzetno precizan, sa puno energije i rokerskog naboja. Posle uvodne kompozicije (Holst:.Mars?), krenula je visoko energetska "Highway Star", a posle nje je sledila emotivna "Pictures of Home" (obe sa "Machine Head"). Za mene je bilo iznenađenje izvođenje pesme "Bloodsucker" (sa albuma "In Rock") koju ranije nisu svirali i omiljene mi "Demon's Eye". Ove četiri pesme izvedene su bez velike pauze, jedna za drugom i izazvale su ovacije u publici.
Nastavili su sa "Sometimes I Feel like Screaming" i "Uncommon Man", a presekli sa odličnom "Lazy" u malo dužoj i rasviranijoj verziji. Gitarista Steve Morse je tokom celog nastupa briljirao, a ja sam uživao u bubnjarskim deonicama izuzetnog Iana Paicea.
Posle "Time For Bedlam" (sa poslednjeg albuma "Infinity"), nastupio je Don Airey u svom klavijaturskom solu. Nisam nešto ljubitelj solaža, stoga mi je njegov solo nastup bio simpatičan, iako je bilo i nekih sitnih "trapavosti". Na kraju je u jednom medleyu izveo i temu "Kad bi ove ruže male", što je dobro prošlo kod publike.
"Perfect Strangers" je postavila stvari na svoje mesto, a za kraj zvaničnog dela odsvirane su svima draga "Space Truckin" i željno čekana i dočekana "Smoke On the Water". Naravno svi smo pevali sa grupom i uživali i u izvođenju kao i dobrom pratećem spotu koji je objašnjavao ovu numeru (za one malobrojne koji nisu znali o čemu pesma govori).
Prepuna Štark Arena je dozvala grupu na bis i dobili smo, produženu psihodeličnu verziju pesme "Hush", inače singla grupe iz 1968. godine, zatim zanimljiv bass and drums nastup raspoloženih Rogera Glovera i Iana Paicea, i za sam kraj čuveni hit grupe "Black Night".
Ian Gillan je bio zanimljiv kozer, no neke od njegovih priča nisu baš bile u potpunosti shvaćene. Žalim što nisu svirali "Speed King", ali ni "Strange Kind of Woman" (koju je Gillan inače izveo 2016. u Sava centru).
Koncert koji je trajao devedeset pet minuta (non stop!) doveo je publiku do delirija. Naravno da smo svi hteli još, i mi domaći i buljuk stranaca, koji su ovde došli samo zbog ovog koncerta. No, i ovo je bio odličan nastup.
Inače grupa je najavila novi album, a pošto su poslednja dva, od kritike i publike prošla vrlo dobro, nadam se još jednom solidnom izdanju. Što se tiče turneja one su u znaku pitanja zbog godine izvođača, no nikad se ne zna. Who do they think they are?
tekst - slobodan vlaketić
fotografije - mirjana franović
|
|
|
|
